Manastir svetog oca Nikolaja u Grabovcu

Prema pojedinim izvorima u literaturi koji se pozivaju na narodno predanje (Joakim Vujic: "Putešestvije po Serbiji"; Slobodan Mileusnic: "Manastiri Srbije") Manastir sv.oca Nikolaja u Grabovcu je zaduzbina srpskog kralja Milutina, podignut krajem XIII veka.
Drugi izvori, koji se takodje pozivaju na narodno predanje, navode da je manastir u Grabovcu (istovremeno kad i Manastir sv. Hristofora u Mislodjinu) krajem XIII veka podigao Milutinov brat kralj Dragutin (Grupa autora: Obrenovac i okolina).
U literaturi se srece i treca, kompromisna verzija po kojoj su ovaj manastir braca Milutin i Dragutin podigli zajednicki (Marko Pavlovic: "Manastiri Šabacko-valjevske eparhije"). Oko perioda gradnje manastira u Grabovcu, kraj XIII veka, nema razilazenja ni u predanju ni u literaturi.
Odnosi medju bracom, Dragutinom i Milutinom, varirali su od sukoba do saradnje, pa je moguce da su pri gradnji manastira i crkava, u ovom slucaju manastira u Grabovcu, pomagali jedan drugom.
U narednim vekovima, manastir u Grabovcu je ostao kao svetionik pravoslavlja na ovom prostoru. Ostala je i legenda da ga je podigao kralj Dragutin na mestu blizu izvora lekovite vode gde je našao lek za svoju nogu, povredjenu posle pada s konja u gradu Jelecu 1282. godine. Izvor lekovite vode, gde je Dragutin našao sebi lek, nazvan je, prema predanju, Vidan, a manastir je Dragutin podigao u znak zahvalnosti Bogu zbog ozdravljenja. Za ovaj izvor ce se vekovima kasnije vezivati svojstvo lekovitosti gde spas traze bolesni, a u vreme svoje vladavine posecivali su ga, kao letnje kupalište i odmaralište, i paleški Turci.
Manastir je, prema predanju, posle Dragutinove smrti dobio naziv "Mojsinje" kao i samo mesto gde je izgradjen, po poslednjoj njegovoj zelji da se o manastiru i mestu posle njegove smrti ima starati njegov sin i sinovi njegovih sinova (moj sine - mojsinje). Tako je bilo sve do dolaska osmanlija, kada im se na putu za Beograd 1521. godine našao i manastir u Grabovcu. Prvo rušenje manastira vezuje se za vojsku Sulejmana Velicanstvenog koja je u noci izmedju 6. i 7. jula te godine zakonacila blizu Vidanskog izvora i manastira u Grabovcu, u letopisima toga doba zabelezenog kao Birbah i Biberdzik. Sutradan je manastir poharan i srušen. No vec 1572. godine, prema turskim popisima, u manastiru u Grabovcu zive dva kaludjera, a manastir placa 234 akce poreza, što ukazuje na to da je manastir u medjuvremenu obnovljen.
Krajem XVI veka u manastiru u Grabovcu je, pod starešinstvom igumana Zaharija Pribojevica, prepisan jedan Minej. Godine 1626, po zapovesti jeromonaha Sume, u hramu Uspenija Bogorodice u Kareji (Sveta Gora) napisana je jedna bogosluzbena knjiga koja je poklonjena manastiru u Grabovcu.
Uloga manastira kao svetog mesta u ocuvanju iskre srpskog nacionalnog duha i pravoslavlja u XVII veku bila je velika, jer se tek pocetkom narednog veka pominje prva crkva brvnara u Breski. Pred kraj XVII veka, prema objavljenim izvorima (Ž. Rakic: Grabovac Posavski, str 200.) u velikoj seobi Srba pod vodjstvom patrijarha Arsenija ?arnojevica 1690. godine, manastir u Grabovcu je bio mesto gde je odrzan poslednji Sabor srpske pravoslavne crkve pre prelaska preko Save. Ta uloga je narocito zapazena krajem XVIII veka kada je u manastiru knez Valjevske nahije Aleksa Nenadovic okupio vojsku srpskih dobrovoljaca za borbu protiv janicara, a u dogovoru sa beogradskim vezirom Hadzi Mustafa pašom. Aleksin sin, prota Mateja Nenadovic je tada vodio evidenciju i zabelezio da se prijavilo 1800 ljudi. Jeromonah grabovackog manastira u to doba, Jeremija Petrovic je ovu evidenciju sacuvao, ali su ovi spiskovi kasnije nestali.
Posle sece knezova, uoci gobijanja I srpskog ustanka 1804. godine, u manastiru se opet okupljala srpska dobrovoljacka vojska: ovog puta za borbu do potpunog oslobodjenja od Turaka. Prota Mateja Nenadovic, pop Leontije Markovic iz Urovaca, Petar Eric, kapetan iz Zvecke, te Isailo Lazic iz .Krtinske, zajedno sa igumanom Jeremijom Petrovicem i oko 500 ustanika iz ovog kraja, upravo su iz manastira krenuli u paljenje hanova u okolnim selima.