Adam N. Crnobrnja
Verske zajednice na teritoriji Obrenovca i mogucnosti dijaloga

Otkloniti strah prema nepoznatom, spoznajom o istom, prvi je korak ukoliko se zeli smanjiti nepoverenje izmedju pripadnika razlicitih verskih zajednica

Teritorijalno, ovaj rad ce obuhvatiti podrucje opstine Obrenovac, a tematski velike (Srpska pravoslavna crkva) i male (Hriscanska adventisticka crkva, Jehovini svedoci) religijske zajednice koje na teritoriji Obrenovca imaju svoje hramove. Pripadnici katolicke i muslimanske veroispovesti, iako brojniji od pripadnika protestantskih zajednica, nisu bili intervjuisani, jer na podrucju koje ce ovde biti razmatrano nemaju svoje mesto okupljanja (crkvu, dzamiju) a samim tim ni zvanicnog predstavnika. Statisticki podaci o broju stanovnika u Obrenovcu kojima smo se koristili preuzeti su iz popisa za 1991. godinu. Iako podaci iz popisa za 2002. godinu jos uvek nisu dostupni, preliminarni izvestaji govore da se ukupan broj stanovnistva nije znatno promenio.
Po popisu iz 1991. godine na teritoriji Obrenovca bila je zabelezena sledeca slika stanovnistva na osnovu njihove veroispovesti:

Statisticki izvestaji cesto mogu da daju iskrivljenu sliku o broju vernika, jer se pri sprovodjenju popisa stanovnistva ne vodi racuna o stepenu religioznosti subjekata. Poistovecivanje vere i nacije takodje je karakteristicno za prilike na Balkanu pocetkom devedesetih godina, pa i kasnije. Zbog toga smo kroz razgovore sa predstavnicima verskih zajednica u Obrenovcu pokusali da barem priblizno utvrdimo pravo stanje na terenu. Tim povodom obisli smo i intervjuisali predstavnike tri vec pomenute verske zajednice.
Prilikom razgovora, nastojao sam da dobijem informacije o pravom brojnom stanju vernika, broju hramova svake od verskih zajednica u kojima se propoveda, ucestalosti vrsenja sluzbi (jednom nedeljno, svakodnevno), nacinima misionarenja, radu sa mladjim kategorijama (deca, djaci, studenti), medjusobnim odnosima izmedju verskih zajednica i slicnom.

Jehovini svedoci

Posetio sam jednoga od predavaca Teokratske skole Jehovinih svedoka (u daljem tekstu JS) u Obrenovcu, gospodina D. S. On i njegova supruga su me ugostili u vrtu ispred porodicne kuce i rado stupili u razgovor o polozaju JS u danasnjem drustvu. Medjutim, razgovor su sve vreme pokusavali da usmere na opsta pitanja o religiji i da istaknu ispravnost sopstvenog vidjenja hriscanstva. Ipak, nakon duzeg razgovora u kojem su me predstavnici ove verske zajednice upoznali i sa svojom opstom organizacijom uspeo sam da dodjem i do izvesnih podataka vezanih za sam Obrenovac.
o U Obrenovcu postoji jedna Dvorana kraljevstva - skupstina u kojoj se sledbenici okupljaju sredom i nedeljom, i nalazi se u jednom naselju na periferiji mesta. Zajednica JS na podrucju Obrenovca deluje od 1990. godine, a kao samostalna podruznica pri beogradskoj centrali skupstina JS u Obrenovcu postoji od 1995. godine.
o Trenutno u Obrenovcu postoji nesto vise od 100 Jehovinih svedoka.1 Interesantno je da smo mogli da dobijemo na uvid tacan broj radnih sati (1 169 082 225) koje su JS proveli na misionarenju u celome svetu ali ne i tacan broj njihovih sledbenika u Obrenovcu.
o Jehovinih svedoka ima kako u samoj obrenovackoj varosi, tako i u okolnim selima.
o Posebne nastave za mladje uzraste nema, vec se i oni skoluju u Teokratskoj skoli kao i odrasli. Istaknuto mi je da imaju jednoga decaka od 9 godina koji je napredniji od mnogih odraslih polaznika. Naravno, program po kojem se obucava ovo dete je isti kao i za njegove roditelje, i svodi se na specificno tumacenje Staroga i Novoga Zaveta uz razvijanje govornicke vestine.
o Misionarenje je veoma bitan deo rada svakoga clana ove verske zajednice. Sa njim se otpocinje nakon zavrsetka odredjenoga kursa pri lokalnoj Dvorani kraljevstva. Ova verska zajednica je i poznata po jednom od najagresivnijih misionarenja (zaustavljanje prolaznika na ulici, kucanje na vrata privatnih stanova).2
o Zajednica Jehovinih svedoka u Obrenovcu je veoma dobro snabdevena verskom literaturom koja se stampa u Beogradu, ali i onom koja dolazi iz zapadnih centara ove zajednice (Evropa, SAD).
o Pripadnici Jehovinih svedoka iz Obrenovca ucestvovali su i na velikim svetskim kongresima - skupstinama svoje zajednice (Monca, Atina).
o Sa zvanicnim predstavnicima institucija drugih verskih zajednica ne stupaju u kontakt ili razgovor o teoloskim pitanjima.
o Zalili su se na povremene huliganske ispade prilikom kojih su im razbijana stakla na Dvorani kraljevstva. Policija je svaki put izlazila na uvidjaj.
o Smatraju da njihova zajednica u Obrenovcu ima dobru perspektivu i na osnovu iskustva iz prethodnih godina ocekuju dalje povecanje clanstva.
Na kraju razgovora koji je protekao u medjusobnoj razmeni iskustava uz raspravu o filosofskim i teoloskim pitanjima, na poklon sam dobio i dve publikacije koje je izdala njihova centrala u Beogradu.

Hriscanska adventisticka crkva

Ova verska zajednica vec vise decenija postoji u Obrenovcu i njena crkva se nalazi u samome centru varosi. Prostorija Hriscanske adventisticke crkve (u daljem tekstu HAC) u kojoj se odrzavaju propovedi nalazi se u sklopu kuce u kojoj zivi i propovednik sa svojom porodicom. Uredan i ukusno zasadjen vrt, ispred skromne prizemne kuce koja se nalazi u dnu dvorista, odaje jednu domacinsku atmosferu. Samo tabla sa natpisom upucuje da se tu nalazi i sediste jedne verske zajednice. Trenutno, funkciju propovednika obavlja M. C. koji je u Obrenovac dosao pre dve-tri godine. Tacnije, upucen je od strane HAC da bi obnovio vec gotovo ugasenu zajednicu u Obrenovcu. Nije znao tacno da odgovori na pitanje od kada su adventisti aktivni u ovoj opstini. Zna samo da je pocetkom devedesetih bilo oko 40 pripadnika ove verske zajednice, a kada je on dosao pre dve-tri godine ostalo ih je svega dvoje. Sada na skupovima ima izmedju 7 i 12 vernika, koji dolaze i iz mesta koja su udaljena vise od 20 kilometara.
o U Obrenovcu postoji jedan verski objekat HAC u kojem se sledbenici okupljaju subotom.
o Posebno organizovane nastave za mladje uzraste u Obrenovcu nema, ali se sa decom radi individualno u okviru porodica. Postoji bogata literatura prilagodjena za vise mladjih uzrasta.
o Misionarenje jos uvek nije razvijeno medju adventistima u Obrenovcu, ali posto je zajednica povecala broj clanova vec se razmislja barem o pocetku prodaje svoje literature na otvorenom standu.
o Veoma su dobro snabdeveni verskom literaturom koja se stampa mahom na teritoriji Vojvodine, gde ova zajednica i ima najveci broj clanova u nas.
o Zalili su se na povremene huliganske ispade prilikom kojih su im razbijana i stakla na crkvi, kao i na povremene verbalne napade.
o Navedeni su primeri drasticne diskriminacije na verskoj osnovi prilikom pokusaja zaposljavanja.
o Na uvodjenje veronauke u skole ne gledaju blagonaklono. Smatraju da ili treba ukinuti minimalnu kvotu po kojoj se osniva odeljenje za veronauku u skolama3 ili bi trebalo predavanja iz veronauke ograniciti na verske zajednice i individualni rad roditelja sa decom.
Nakon ljubaznog prijema i prijatnog razgovora, gospodin M. C. me je odveo da vidim kako izgleda prostorija u kojoj su subotom propovedi, pokazao mi je adventisticku literaturu koja se stampa kod nas i dao mi na poklon dve njihove publikacije.

Srpska pravoslavna crkva

Prilikom ulaska u portu Obrenovacke crkve mogao sam da zapazim velike promene u odnosu na period od pre desetak godina. Novi parohijski dom, kapela za paljenje sveca, renovirana unutrasnjost crkve, trpezarija, uredjeno dvoriste, puno mladih koji cekaju na cas veronauke, proba crkvenog hora. Razgovor smo obavili sa ocem Jovanom B. Petrovicem. Administrativno, podrucje opstine Obrenovac pripada dvema eparhijama Srpske pravoslavne crkve (u daljem tekstu SPC) - sabacko-valjevskoj eparhiji (veci deo) i beogradsko-karlovackoj mitropoliji (naselja Baric i Drazevac). Parohije koje se nalaze u sabacko-valjevskoj eparhiji administrativno pripadaju Pravoslavnom arhijerejskom namesnistvu posavskom u Obrenovcu. Po iskazu oca Jovana u Obrenovcu ima blizu 90% pravoslavnog zivlja, mali broj ljudi pripada drugim veroispovestima a izvestan procenat su ateisti i oni koji nisu u kontaktu sa Crkvom.
o U delu koji pripada sabacko-valjevskoj eparhiji postoji sesnaest parohija i u njima devet crkava i jedan manastir, a u delu pod beogradsko-karlovackom mitropolijom su jos dve crkve. U glavnoj crkvi u Obrenovcu (sv. Duha) i u manastiru u Grabovcu sluzbe se vrse svakodnevno, dok se u ostalim crkvama sluze samo liturgije nedeljom i praznicima.
o Nastava veronauke za mladje uzraste organizuje se na vise nivoa. Tako se u samom parohijskom domu nastava odrzava za 120 polaznika rasporedjenih u sest kategorija (predskolska, osnovnoskolska u 3 grupe, srednjoskolska i grupa za studente). U svim redovnim skolama postoje formirana odeljenja u kojima se odvija nastava iz pravoslavne veronauke. U osnovnim skolama preko 80% upisane dece pohadja veronauku.
o Agresivno misionarenje Srpska pravoslavna crkva ne poznaje.
o Primecen je odlazak izvesnog broja vernika pod okrilje sekti (mahom su to protestantske verske zajednice) i to najvise Roma. Postoje takodje i neretki reverzibilni procesi, kada se vernici vracaju pravoslavlju.
o Na sekte (protestantske verske zajednice) koje deluju u Obrenovcu gleda se kao na iskusenje koje se neminovno javlja u vremenu u kojem zivimo. Za vernike koji prelaze u sekte svestenici krive pre svega sebe same.
o Postoji veoma dobro opremljena parohijska biblioteka.
o Crkveni hor je poceo da radi pre nesto vise od godinu dana.
o Organizuju se poklonicka putovanja manastirima, ali i posete drugim hramovima u samom Namesnistvu posavskom o velikim praznicima.
Razgovor je obavljen u sluzbenim prostorijama Parohijskog doma obrenovacke crkve. Otac Jovan mi je izasao u susret i pored iscrpnog razgovora dozvolio mi je i uvid u statisticke podatke Pravoslavnog arhijerejskog namesnistva posavskoga za 2001. godinu.

*

Pre detaljnijeg razmatranja medjusobnog polozaja verskih zajednica u Obrenovcu trebalo bi ustanoviti na kom se stepenu organizacije one nalaze sa gledista sociologije religije. Koristeci se metodologijom koju je kod nas preporucio i uspostavio Dragoljub B. Djordjevic,4 moglo bi se zakljuciti da je na nivou crkve samo SPC, dok se JS i HAC nalaze na nivou slabo, odnosno srednje razvijene sekte. Takodje bismo od istog autora mogli da preuzmemo i glediste sociologije religije o odnosima koje namecu "nove", "male" verske zajednice ili sekte (sa stanovista iste discipline):
Uprkos odbijanju SPC da prihvati zbilju, ona je na delu i svakodnevno daje prinose. U pluralistickom drustveno-kulturnom prostoru, recnikom zapadnih sociologa religije, i religije i verske organizacije koje su "bacene na trziste", u medjusobnoj su konkurenciji.5
Slicni stavovi se mogu pronaci i kod drugih autora koji se bave sociologijom religije i religijskom tolerancijom.6 Interesantno je da, kada se ovakva trzisna terminologija prebacuje iz sfere sekularnog u sferu sakralnog, niko ne zeli da postavi pitanje koje savremena ekonomija i te kako poznaje: pravo na zastitu domaceg trzista. Preuzimajuci pojam trzista iz zapadnog sveta koji umnogome pociva na protestantskim idealima, nasi sociolozi pribegavaju dvostrukom arsinu. Pozdravljajuci trzisnu utakmicu cak i tamo gde takvome terminu mozda i nije mesto, istovremeno zaboravljaju na zastitu domaceg trzista putem "poreskih olaksica" koju poznaje savremena ekonomija. Koliko god izgledalo da ovo poredjenje nije na mestu, ono je samo razrada izgradjena na osnovu poredjenja kojima se koristi nasa sociologija religije.

*

Vratimo se izjavama predstavnika verskih zajednica, koje su kroz razgovore dali o svojim "konkurentima" (namerno se vracam na termin izveden iz pojma trzisne utakmice).
Predstavnik Jehovinih svedoka je izbegao da odgovori na postavljeno pitanje o uvodjenju veronauke u skole. Isticao je samo da u drugim zemljama oni imaju mnogo vise prava. Koja su to veca prava i sta bi ona novo donela nije znao da navede. Ni u jednom trenutku nisu spomenuti pokusaj ili zelja da se uspostavi dijalog sa predstavnicima institucija drugih verskih zajednica. Jasan stav Jehovinih svedoka o drugim hriscanskim zajednicama mogao sam da procitam u knjizi koju sam od njih dobio na poklon:
Pod "hriscanskim svetom" podrazumevamo podrucje sektaskih aktivnosti kojim dominiraju religije koje tvrde da su hriscanske.7
Propovednik Hriscanske adventisticke crkve izneo nam je zaista drasticne primere diskriminacije koji se kose i sa zakonom, ali je diskriminacija sprovedena od strane svetovnih ljudi i tu pre mozemo govoriti o niskim moralnim vrednostima pojedinaca nego o sprovodjenju politike neke verske zajednice. Pri iznosenju stava o veronauci u skolama pokazan je dvolican stav. Ukoliko bi propisi za formiranje odeljenja bili manje strogi, adventisti bi ih pozdravili. Posto su propisi po njihovom misljenju prestrogi, uvodjenje veronauke u skole je los potez. Ako se nemogucnost pristupa veronauci u skolama zbog nedovoljnog broja vernika moze od strane odredjenih krugova protumaciti kao diskriminacija nad malim verskim zajednicama, zasto se i ovakav stav predstavnika tih istih "malih" verskih zajednica ne bi mogao protumaciti kao pokusaj ometanja verskih prava pripadnika "velikih" verskih zajednica? Uostalom, zasto trzisna utakmica, o kojoj sam vec govorio i koju su u ovu sferu uvele "male" verske zajednice, ne bi i sada odnela prevagu?
Svestenik SPC, otac Jovan, o odnosu prema "malim" verskim zajednicama - sektama izneo je stav da se za svaki prelazak pravoslavnog hriscanina u svome namesnistvu u druge konfesije oseca i licno krivim. Takodje je skrenuo paznju i na jedan aspekt koji se retko razmatra u nasoj sociologiji religije. Infrastruktura i administracija SPC su neznatno unapredjene (u pitanju je fizicki obim) kako u odnosu na period od pre deset, tako i na periode od pre 20 i 30 godina. U to vreme crkva je zadovoljavala potrebe vernika kojih je bilo malo.8 Mali broj vernika znacio je i male prihode, te se ni crkva nije mogla dalje razvijati i siriti svoj uticaj. U trenutku naglog vracanja vernika crkvi, krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih,9 SPC je dosla u polozaj da svojim kadrovskim i infrastrukturnim kapacitetima ne moze da zadovolji iznenada narasle potrebe svojih vernika. Nakon prvobitne euforije "vracanja veri i naciji" u Srbiji, dosao je period kultivisanijeg pristupa crkvi i veceg broja ljudi koji redovno dolaze na sluzbu. Crkva sv. Duha u Obrenovcu o velikim praznicima biva mala da bi primila sve vernike koji dodju u portu.
Pri pominjanju naglog vracanja Crkvi u pomenutom periodu najcesce se obraca paznja na uocavanje tzv. sprege srpskog nacionalizma i pravoslavlja.10 Problemima koji se javljaju pred Crkvom, a nakon gotovo 50 godina rada u izuzetno teskim uslovima, niko od svetovnih lica nije nasao za shodno da se pozabavi.

*

Postavlja se pitanje sta treba podrazumevati pod medjureligijskim dijalogom? Da li je realno ocekivati uspostavljanje medjureligijskog dijaloga u maloj sredini poput Obrenovca na onome nivou kakvim ga preporucuju u socioreligijskoj naucnoj literaturi? Koliko je realno ocekivati da ce prosecni pripadnici pojedinih verskih zajednica shvatiti da cilj dijaloga:
... ne moze biti u prevazilazenju razlika, nego u sagledavanju one istosti, ili barem slicnosti, koja proizlazi iz cinjenice da se u sredistu svake religije nalazi homo religiosus.11
Evidentno je da razlike postoje, kao i da bez tih razlika ne bi ni bilo razlicitih religija. Nije li postenije i razumnije uvazavati razlike i postovati pravo drugoga kako na razlicita verska ubedjenja, tako i na razlicito misljenje u najsirem znacenju? Takvi stavovi su mnogo blizi obicnom coveku, koji na kraju krajeva i treba da sprovede u delo nacelo tolerancije i dijaloga. Otkloniti strah prema nepoznatom, spoznajom o istom, prvi je korak ukoliko se zeli smanjiti nepoverenje izmedju pripadnika razlicitih verskih zajednica. Svi ljudi sa kojima sam razgovarao bili su veoma ljubazni i predusretljivi i nisu pokazivali nepostovanje i netrpeljivost prema drugacijima od sebe.12 Ono za sta smatram da se treba zalagati jeste sto cesci kontakt izmedju ljudi u stvarnome svetu. Religija je umnogome i licni stav proizasao iz licnoga opredeljenja i ubedjenja. Stvarati modele i okvire ponasanja, po meri ateistickih pristupa, u koje bi trebalo da se uklope verske zajednice, ne predstavlja dobar pocetak. Prisila, pogotovo ako dolazi od nekoga ko ne zeli da vidi srz materije o kojoj zeli da sudi, ne moze voditi toleranciji i dijalogu.
Ma koliko dekreta donosile vlasti, ma kakve teorije iznosili naucni radnici, oni nisu ti koji ce moci da promene ustrojstvo neke verske zajednice i da usmere veru pojedinca u pravcu u kojem bi zeleli. Pri takvim pokusajima pomenute strukture upadaju u zamku u kojoj dolaze u poziciju koju kritikuju: oni postaju ti koji pokusavaju da nametnu sopstveno misljenje drugima. Pokusavajuci da izmire razlike koje postoje medju drugima sami se s njima konfrontiraju, stvarajuci tako jos vecu pometnju i kompleksnije podele. I u svim tim naporima potpuno se zaboravlja na stav bez kojega nijedne religije ne bi bilo - na obicnog coveka koji veruje. Jedini pravi medjureligijski dijalog i jedinu pravu medjureligijsku toleranciju treba videti upravo u medjusobnim kontaktima pripadnika razlicitih verskih zajednica. U mirnom suzivotu i saradnji pri obavljanju svetovnih poslova. Mislim da je to ravan do koje ce se veoma tesko stici ako se i dalje bude kretalo od vrha - od okruglih stolova, naucnih skupova, skupstinskih zasedanja, javnih tribina na kojima ucestvuju samo visokoobrazovani strucnjaci. Tolerancija i dijalog podrazumevaju poverenje, a ono se razvija u medjusobnim kontaktima uz postovanje razlika.

Adam N. Crnobrnja

1 Nasi domacini su nam sve vreme napominjali da osim nesto vise od 100 aktivnih Jehovinih svedoka oni imaju i oko 500 svojih "prijatelja". Kroz razgovor smo saznali da su ti prijatelji zapravo ljudi koji su ih primili u svoje kuce, te ih oni posmatraju kao eventualne buduce sledbenike.
2 Pored iznosenja licnog iskustva autora o tom pitanju i razgovora sa ljudima koji su se zalili na ovakav vid misionarenja, videti i u: Enciklopedija zivih religija, Beograd 1990, str. 324.
3 Trenutno je neophodno da barem deset ucenika iz jedne generacije bude prijavljeno pa da odeljenje za taj razred bude osnovano.
4 Dragoljub B. Djordjevic, Proroci "nove istine", sekte i kultovi, JUNIR, Nis 1998, str. 28. Na osnovu uglavnom kvantitativnih i organizacionih parametara autor identifikuje cetiri tipa verskih zajednica: crkvu, denominaciju, sektu i kult.
5 Dragoljub B. Djordjevic, Proroci "nove istine", sekte i kultovi, JUNIR, Nis 1998, str. 29.
6 Branimir Stojkovic, "Religijski i kulturni diverzitet kao osnova i prepreka pomirenja u jugoistocnoj Evropi", u: Interreligijski dijalog kao vid pomirenja u jugoistocnoj Evropi, BOS, Beograd 2000, str. 190. Dr Radomir D. Djordjevic, "Hriscanstvo na kraju drugog milenijuma", u: Dve hiljade godina hriscanstva na Balkanu, JUNIR VII, Nis 2001, str. 27.
7 Covecanstvo u potrazi za Bogom, Jehovini svedoci - hriscanska verska zajednica, Beograd 1999, str. 235.
8 Naime, bilo je malo ljudi koju su dolazili na sluzbu u crkvu, kao sto je i broj ljudi koji su se deklarisali kao vernici bio daleko manji nego od 1991. naovamo.
9 Mirko Blagojevic, "Revitalizacija religije i dijalog", u: Interreligijski dijalog kao vid pomirenja u jugoistocnoj Evropi, BOS, Beograd 2000, str. 183.
10 Kao i kod hrvatskog nacionalizma i katolicanstva ili bosnjacke nacije i islama. U nasoj literaturi obrada ove teme neretko prevazilazi granice pristojnog, videti: Djokica Jovanovic, "Politicka i ideoloska upotreba nacionalnog mita", u: Dve hiljade godina hriscanstva na Balkanu, JUNIR VII, Nis 2001, str. 113.
11 Milica Bakic-Hayden, "O mogucnostima za dijalog izmedju razlicitih religija", u: Interreligijski dijalog kao vid pomirenja u jugoistocnoj Evropi, BOS, Beograd 2000, str. 196.
12 Razgovore sam vodio i sa obicnim vernicima SPC, JS, islamske i katolicke veroispovesti, ali sam se pri iznosenju stanja verskih zajednica u Obrenovcu ogranicio na izjave institucionalnih predstavnika, kao sto je vec i navedeno u uvodnom delu.