Inicijativa predsednika opština Šabac, Obrenovac, Sremska Mitrovica, Vladimirci, Pećinci, Ruma, Koceljeva i Bogatić da, kako kažu, reše pitanje komunalnog otpada izgradnjom jednog, centralnog kapaciteta za reciklažu otpada, nije ostala bez odjeka. S obzirom na to da se radi o problematičnom objektu, bar što se životne sredine tiče, stižu reakcije stručnjaka, ekologa i ljubitelja prirode.

- Ova ideja, s obzirom na vrednost projekta od nekoliko stotina miliona evra, nije izvodljiva bez učešća stranog partnera - firme iz Evrope koja zna kako se to radi - komentariše za “Dnevnik” ovaj predlog prof. dr Jelena Kozomara s Ekonomskog fakulteta u Beogradu. - Vrlo je simptomatično da se u siromašnom delu Evrope grade “«bezopasne” po okolinu i vrlo ekonomične« spalionice otpada enormnih kapaciteta. I izgleda da je scenario svuda isti. Pošto većina zemalja u tranziciji nema razvijeno zakonodavstvo koje reguliše upravljanje otpadom, one ga ubrzano donose i harmonizuju s evropskim, što je slučaj i kod nas.

Treba imati u vidu da je uvoz opasnih materija u Srbiju zabranjen i da se one mogu samo kontrolisano uvoziti i na režimu su dozvola. Opasan otpad se u Srbiju nikada nije mogao uvoziti legalno. Međutim, nacrt zakona o upravljanju otpadom, tačnije član 66, predviđa da se u Srbiju, ubuduće, može uvoziti otpad (tu se krije i reč opasan) ukoliko raspolažemo nedovoljno iskorišćenim kapacitetetima za njegovu reciklažu.

- To znači da Srbiji ostaje da sagradi dovoljno velike spalionice otpada i Evropa je rešila svoj problem - naglašava Jelena Kozomara. - Mi ćemo uvoziti otpad, spaljivati ga i reciklirati. To što su spalionice svojevrsne trovačnice i emitenti dioksina i drugih opasnih otrova - to je, izgleda, sporedno pitanje!

S obzirom na to da se, u ovom slučaju, pominje izgradnja velikog postrojenja za reciklažu otpada, koje bi imalo godišnji kapacitet prerade od 200.000 tona, postavlja se pitanje da li samo slučajno ova cifra odgovara količina opasnog otpada koji se proizvede u Srbiji za godinu dana, na šta upozorava studija Svetske banke.
- Interesantno je da se lokacija za kompleks spalionice i deponije ne nudi više u okolini velikih gradova, kao što su Šabac i Sremska Mitrovica - kaže Kozomara. - Ovi gradovi samo učestvuju u zajedničkom dogovoru i planiraju da svoje đubre isporučuju na dogovorenu deponiju. Recimo, ovakav projekat Šabac je odbacio, zahvaljujući javnom mnjenju svesnom opasnosti od kancerogenog pepela i čestica otrova dioksina koji se oslobađa pri sagorevanju plastičnih masa, komunalnog i industrijskog otpada.

Ono što ne može da prođe u velikim opštinama - može u malim, kao što su Vladimirci i Pećinci, jer se tamo stanovništvo neće se buniti. Još kada im se objasni da dobijaju fabriku s 200 radnih mesta, put, pristaće na sve. I zaista, predsednik opštine Vladimirci nudi lokaciju za spalionicu – mesto Beljin, koje je uz meandar reke Save i termoelektranu „Obrenovac“, dok predsednik opštine Pećinci nudi zemljište pećinačkih sela za deponiju koja bi „hranila“ postrojenje u Beljinu, a smešteno je uz Obedsku baru!

Naša sagovornica kaže da sve studije, pa i ona koju je naručilo Ministarstvo za nauku i ekologiju, ukazuju na to da fabrike za reciklažu otpada, koje uključuju i deponije, moraju biti u industrijskoj zoni, posebno odvojene, van podvodnih i plavnih terene, van turističkih centara i trusnih područja i da moraju biti odvojeni od nacionalnih parkova i stambenih naselja.

- Pitam se da li predsednik opštine Vladimirci zna da je region koji nudi za spalionicu, u već pomenutoj studiji Svetske banke, proglašen crnom ekološkom tačkom - kaže Jelena Kozomara. - U delu Studije se kaže da je «situacija posebno problematična u Srbiji, duž koridora Kolubara-Obrenovac, gde se nalaze termoelektrene. Loš kvalitet vazduha duž ovog koridora uticao je na povećanje broja obolelih, pretežno od respiratornih bolesti, u regionu. Pa kad je već zagađeno, što ne bi bilo još malo!

Pepeo iz TE „Obrenovac“ je veliki zagađivač i vojvođanske strane reke Save, u čijem meandru je smešten naš najstariji zaštićeni prirodni rezervat – Obedska bara (1874)! «Kisele kiše i pepeo iz TE „Obrenovac“ ne ugrožavaju samo Obedsku baru već i 15 sela pećinačke opštine, od kojih su neka uz samu Obedsku baru, a najudaljenija - desetak kilometara od nje. Izgradnjom deponije na lokaciji koju nudi predsednik opštine Pećinci ova sela bi se našla između deponije na jugu i industrijske zone duž autoputa na severu, a sve u prečniku od desetak kilometara. Teren koji se predlaže za deponiju je podvodan, izložen podzemnim vodama, pošto je uz samu Obedsku baru, u neposrednoj blizini sela Donji Tovarnik, Ogar, Mihaljevci i Karlovčić. Ona su veliki proizvođači hrane, te ni po jednom kriterijumu ovo ne može biti mesto za deponiju.

- Graditi deponiju na terenu koji predstavlja prirodno zaleđe Obedske bare, rezervata ptica, koji je zaštićen od UNESKO-a, Ramsarskom konvencijom o vlažnim staništima i projektom IBA, bio bi zločin prema generaciji 21. veka - ističe naša sagovornica. - Ako je Austrougarska u 19. veku znala kakav prirodni dragulj poseduje i zaštitila Obedsku baru, kao prirodno dobro svetskog značaja, žalosno je da opština Pećinci to ne zna čitava dva veka kasnije i da podiže deponiju uz samu Obedsku baru.

Ovo je posebno neshvatljivo kada se zna da su dva velika grada, Beograd i Novi Sad, na samo 20 minuta vožnje autom od Obedske bare, koja treba da postane značajan turistički centar. Mada idejni tvorci ove spalionice ističu da je reč o bezopasnom postrojenju, postavlja se pitanje zašto je u Japanu od 1998. godine više od 2.000 takvih objekata privremeno ili trajno zatvoreno? Aktivisti „Grinpisa“ ističu da je pepeo iz ovih spalionica izuzetno toksičan i da bi, ukoliko bi se njime rukovalo na odgovarajući način, spaljivanje otpada postalo veoma skup tehnološki proces, osim za najbogatija društva.