Prva saznanja o ekologiji sežu u doba prvobitne zajednice. Ljudi su se selili od mesta do mesta, pratili seobe životinja, bavili se epidemijama, pomorima stoke i drugim pojavama koje danas nazivamo kompleksnim ekološkim pojavama, biotičkim i abiotičkim činiocima. Odnosi ljudi jednih prema drugima uslovili su početak političke ekonomije. Sintezom ove dve naučne discipline, nastaje nova naučna disciplina - politička ekologija.

Šta se dogodilo na Uskršnjim ostrvima, u srcu Pacifika? Nekada davno na njima je bila razvijena civilizacija, koja se bavila ribolovom i poljoprivredom. Vremenom populacija je rasla, a šume na ostrvu bilo je sve manje. Na kraju, ljudi nisu imali od čega da prave brodove da bi lovili ribu, nisu imali ni za poljoprivredne alatke. To je uslovilo propadanje civilizacije.

Iz navedenog primera jasnija je neophodnost uvođenja političke ekologije. Da je ova disciplina postojala na Uskršnjim ostrvima, tamošnja civilizacija bi možda danas bila ekonomska supersila, slična Japanu i Velikoj Britaniji, koje su i same ostrvske zemlje. Ovako ostadoše samo džinovske kamene glave na obali Pacifika.

Najjednostavnija, ali zato i nedovoljno precizna Hekelova definicija ekologije kaže: “Ekologija je nauka o odnosima živih bića i njihove okoline”. Odum je 1963. predložio da je ekologija nauka koja “proučava strukture i funkcije u prirodi” ali je kasnije, 1971. ispravio tu definiciju i rekao da “ekologija proučava biološke sisteme na organizacionom nivou iznad vrste”. Krebs je 1978. predložio da se ekologija definiše kao “naučno proučavanje međusobnih odnosa koji uslovljavaju distribuciju i učestalost vrsta, populacija i životnih zajednica”, a među poslednjima, Fenčel (1987) pokušava da redefiniše ekologiju kao nauku koja “proučava načela koja upravljaju vremenskim i prostornim modelima koji ujedinjavaju pojedine organizme”

Korist koja ugrožava

Politička ekologija je trebalo da se formira kao posebna naučna disciplina još u vreme pronalaska parne mašine. Od tada, napravljene su hiljade novih fabrika koje proizvode desetine hiljada novih proizvoda, od kojih su mnogi štetni i opasni za zdravlje. Započelo je moderno, razvojno tehnološko razdoblje karakterisano gomilanjem i emisijom ogromnih količina različitog štetnog otpada. Brzo smo shvatili da smo, pored dobijenih blagodeti, počeli da ugrožavamo osnovne i univerzalne elemente životne sredine. Zato bi sada, kada smo trajno ranili našu planetu, trebalo nešto učiniti na zalečenju.

Oslanjajući se na osnovna načela koja definišu odnose živih bića i njihove žive i nežive okoline, njihovu ulogu u kruženju materije i energije, u naučnim, u tehnološkim, u stručnim krugovima i u široj javnosti utvrđena je doskora slabo poznata, nova i mlada naučna disciplina - politička ekologija.

Ova nova nauka trebalo bi da reši mnoge probleme modernog življenja. Brojni stručnjaci našli su svoj interes u političkoj ekologiji. Donedavno, ekologija je bila poznata samo biolozima (možda ne svima) a danas, zahvaljujući političkoj ekologiji, sve više ljudi se interesuje i za ekologiju. Evo i definicije: “Politička ekologija je nauka o zaštiti životne sredine, vode, vazduha, zemljišta i drugih prirodnih resursa od zagađenja, o skladnom životu čoveka i životne sredine”. Ovde su uneti neki novi pojmovi, koji nisu iz prirode. To su tri antropogene i antropocentrične kategorije: zagađenje, zaštita i skladan život čoveka i životne sredine.

Potrebu za uvođenjem ove naučne discipline potvrđuju brojne informacije, rasprave, okrugli stolovi, reklame, politički zaključci i društvene preporuke o ekološkim događajima i nesrećama kod nas i u svetu. Teme se skoro isključivo odnose na proizvodnju i upravljanjem otpadom raznih vrsta i porekla. Navodno, pravi ekološki problemi su zapostavljeni, ignorisani i/ili namerno prećutkivani.

Više problema istovremeno

Gradska opština Obrenovac je samu sebe proglasila crnom tačkom pa radi na tome da poboljša kvalitet vode, vazduha i zemljišta. Ove godine značajan doprinos poboljšanju kvaliteta vazduha zbiće se u Zabrežju, jer su značajna sredstva Fonda za ekologiju opštine Obrenovac, planom za 2005. usmerena na toplifikaciju ovog sela. Seljaci više neće morati da lože vatru i bacaju pepeo po okolini, a o šumama i sindromu Uskršnjih ostrva da i ne govorimo. Uz pomoć političke ekologije, postao je razumljiv značaj popravke krova na bazenu, jer će građani biti zaštićeni od prekomernog zračenja i samim tim od povećanja entropije i smanjenja entalpije zatvorenog sistema (bazena).

Kako je svuda u svetu proizvodnja smeća i drugog otpada u stalnom porastu, tako je i broj političkih ekologa sve veći. Primenjenom ekologijom, kao granom političke ekologije, naravno ne mogu se baviti biolozi, jer su biolozi po svom osnovnom obrazovanju kvalifikovani za sasvim drugu vrstu posla. Tu nema reči o smeću i zagađenju, situacija je idilična, bistra i čista i bez pravih i stvarnih ekoloških problema. Za širu javnost i za političku ekologiju, sve je to gubljenje vremena. Primenjena ekologija se svodi na što ekonomičnije odlaganje smeća. JKP “Obrenovac” gradsko smeće baca u staro korito reke Kolubare. Na ovaj način rešavaju se dva problema istovremeno. Jedan problem je odlaganja smeća, koji postoji u skoro svim opštinama u Srbiji, a drugi je zatrpavanje rupe, koja je tu zaostala pošto je Kolubara napustila staro korito i prešla u novo.

Poljoprivredno-hemijska škola uskoro će početi da školuje novi profil zanimanja. Osnovna zanimanja i stepeni obrazovanja novopečenih ekologa su vrlo posebna: od najnižih “ekoloških operatera” odnosno čistača ulica, do najviših “ekoloških inženjera”, koji npr. upravljaju sistemima za prečišćavanje otpadnih voda ili deponijima. “Ekološki animatori” pre nastupa turističke sezone u budućoj obrenovačkoj banji organizovaće školsku decu, građanstvo, sportska društva i druge ljude dobre volje da počiste proplanke u Zabranu, parkove i ulice od prošlogodišnjeg đubreta. Sve to nazivamo “ekološkim akcijama”.

Svuda i u sve većem broju prisutni su ekospecijalisti svih mogućih profila i zanata, koji raspravljaju o “ekološkim aspektima života”, o “ekološkoj ishrani”, o “načelima ekološko-biološke poljoprivrede”.

Ekološko i neekološko

Međutim, šta bi trebalo da bude i da li uopšte postoji neekološki život? Šta je neekološka hrana? Što je neekološka ili nebiološka poljoprivreda? Život može biti dug ili kratak, može biti lep ili naporan, bogat ili siromašan, zdrav ili nezdrav ali, u svakom slučaju, od rođenja do smrti život je život, a i sama smrt u ekološkim odnosima ne znači prestanak života. Hrana može biti ukusna ili bljutava, masna ili posna, čista ili prljava, zdrava ili zatrovana, sveža ili pokvarena, slatka ili gorka, ali je uvek hrana, koju možemo pojesti ili odbaciti.

Isto tako, i poljoprivreda može biti zasnovana na tradicionalnim načelima uravnoteženih prirodnih odnosa ili utemeljena na korišćenju modernih agrotehničkih mera s primenom mehanizacije, mineralnih đubriva, pesticida i drugih pomoćnih sredstava, ali se uvek zasniva na ekološkim odnosima između biljaka, tla, vode i atmosfere i pratećih životinjskih i biljnih vrsta, od kojih su neke korisne i poželjne a druge štetne.

Nejednom se moglo čuti da su neke pojave zagađenja i upravljanja okolinom “antiekološke” i da će zato “ekologija biti uništena”. Takvi “ekolozi” trebalo bi da znaju da npr. jedno kristalno čisto i bistro jezerce s ribicama, punoglavcima, račićima i bogatom vodenom florom a s druge strane jedna smrdljiva bara s fekalnim ili drugim otpadnim materijama imaju vrlo aktivne biološke/biohemijske procese i uravnotežene ekološke odnose. U smrdljivoj, verovatno zagađenoj bari sigurno ne vladaju “antiekološki” zakoni niti je ekologija “uništena”, već sve to i dalje funkcioniše kao sat.

Gde god da se okrenemo, raspravlja se o ekološkim potencijalima i kapacitetima u turizmu, budi se ekološka svest, organizuju se ekoforumi i ekotribine. Štampaju se ekološki glasnici na “ekološkom” papiru (reći na recikliranom papiru je dugačko i nije srpski). To su bilteni zelenih nevladinih organizacija, s ciljem “buđenja ekološke svesti u ekološkoj javnosti”, s obaveznom rubrikom “ekovesti” u kojima se obaveštava ko je kada i kako počistio svoje dvorište i kako komšija ispušta kanalizaciju u kanal Kupinac, koji prolazi kroz centar grada. U njima se raspravlja o strategiji upravljanja otpadom, o obnovljivim izvorima energije, polutantima u vazduhu i energetskoj efikasnosti Termoelektrane.

Ako ovaj svet propadne...

Opštinska uprava ne zaostaje u takmičenju ko će više da učini za ekologiju. Svakog proleća, komunalna inspekcija poziva na ekoakciju neizbežnog sezonskog čišćenja divljih deponija, šumica i drugih delova životne sredine od prošlogodišnjeg đubreta.

Međutim daleko smo mi od sveta, tamo se raspravlja o rasnoj ekologiji, a mi ovde pričamo o etničkoj ekologiji, dodjeljuju se ekooskari, a mi ovde kontrolišemo da li se znak EMAS koristi na propisan način. Na Zapadu se raspravlja čak i o ekološki prihvatljivom naoružanju, a mi lagano ukidamo vojsku.

Spas naše privrede dobrim delom leži u političkoj ekologiji. Ponudimo svetskom tržištu brojne spasonosne ekološke proizvode i pronalaske - ekološki deterdženti, goriva i maziva, ekološki automobili i razne mašine, ekološka ambalaža, papir, šibice, ekološka krzna i odeća. Zašto ne iskoristiti znanja stečena iz vremena naftnog embarga, kada su stručnjaci Bazne hemije proizveli eko-dizel iz uljane repice?

Ovako koncipirana moderna ekologija postala je jedna velika kanta za đubre u koju je moguće baciti sve prljavštine koje je čovek uspeo da izmisli, proizvede i izbaci u okolinu. Svi naravno očekuju da će baš takva ekologija i upravo ti ekolozi uspešno rešavati ugrožene ekološke odnose u svetu, jer kako su već najavili: “Ako ovaj svet propadne, kriva će biti ekologija”. Zbog toga zabrinjava što se takvom ekologijom bave državnici, političari, pravnici ali i mnogi “naučnici”. Bave se razvojem i primenom ekološkog marketinga, ekoturizmom i uopšte ekobiznisom, a sve to na osnovama ekološke etike, ekoloških standarda i ekoloških normativa. Međutim, za pravu izvornu ekološku nauku najveća opasnost dolazi od pojave “političke” i menadžerske ekologije. Jer gde se pojavi novac, naći će se i dovoljan broj “stručnjaka” koji će naći način da ga potroši.

Ekologija i zaštita životne sredine ne znače isto. Bitna razlika između tih pojmova može se uporediti s medicinom i zdravstvom. Medicina je primena naučnih i tehničkih metoda radi prevencije i lečenja bolesti, a zdravstvo je društvena kategorija koja brine o organizaciji delatnosti potrebnih da medicina funkcioniše: od zdravstvenog osiguranja do zakonske regulative, organizacije ambulantnih i bolničkih ustanova, nabavke opreme i materijala, pripreme hrane i drugog. Medicinom se mogu baviti samo lekari uz pomoć stručno obrazovanih medicinskih tehničara. Međutim, zdravstvom, osim lekara bave se i druge struke: ekonomisti, pravnici, razni inženjeri i političari. Šef nekog zavoda za zaštitu zdravlja ne može da se hvali da se bavi medicinom, a ni čistačica u kliničkom centru ne može reći da je medicinski radnik. Isto je i sa ekologijom: to je multidisciplinarna nauka kojom se bave prvenstveno biolozi ili drugi specijalisti iz pratećih struka.

U stvari, ne b i trebalo mešati pojmove ekologije i komunalne higijene. Ne možemo čistača u komunalnom preduzeću nazivati “ekološkim radnikom”, ili šefa deponije smeća proglasiti za “inženjera ekologije”. Akcije čišćenja i uređenja izletišta, šuma, divljih deponija i slično ne mogu se nazvati “ekološkim akcijama”. Govoriti o “ekološkoj poljoprivredi” ili o “biološkoj ishrani” značilo bi isto kao raspravljati o “zdravstvenoj medicini”.

Na kraju, treba imati u vidu: šta jeste a šta nije ekologija, šta je zaštita životne sredine i šta je zaštita prirode, šta je gradska čistoća, šta je lična a šta komunalna higijena i ko se time bavi, kako objasniti da ekologija nije sinonim za čistoću i zdrav život i da se ekologija ne može narušavati i upropašćavati pošto funkcioniše u svim uslovima.

Vojin Nestorović